Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije

Udruženje tužilaca Srbije

Vi ste ovde: Početna Aktuelnosti Intervju Goran Ilić: Teška poruka vlasti tužiocima

Intervju Goran Ilić: Teška poruka vlasti tužiocima

Goran IlićAmandmanima koje predlaže Ministarstvo vrši se relokacija političkog uticaja sa jednog organa na drugi, umnožavanje i koncentracija političkog uticaja.

Ukoliko stvari ostanu ovakve, barem kad je tužilaštvo u pitanju, građani će mnogo teže moći da dosegnu do pravde, pogotovo kad je sa druge strane neko uticajan i politički moćan, kaže Goran Ilić u razgovoru sa Jelkom Jovanović

Ako se ustavni amandmani o pravosuđu koje je pripremilo Ministarstvo pravde Srbije kao radnu verziju usvoje, biće propuštena prilika za depolitizaciju tužilaštva, ocena je struke koju deli i Goran Ilić, predsednik Udruženja tužilaca Srbije i poverenik za samostalnost javnog tužilaštva. Tužilaštvo mora biti nezavisno, a po predloženim amandmanima njegov položaj je nepovoljniji nego sada, ocenio je Ilić. Možemo na početku razgovora za Novi magazin da citiramo i sudiju Miodraga Majića; moglo je i gore – za sudstvo – pogledajte tužilaštvo!

“Neko iz vlasti je rekao da tzv. ustavnim amandmanima Srbija pokazuje da je na dobrom putu – jedino je problem što se kreće u pogrešnom smeru. Dakle, ukoliko se tzv. radni tekst amandmana koje je sačinilo Ministarstvo pravde ne izmeni u potpunosti, tužilaštvo će ostati pod starateljstvom politike i pojedinaca”, kaže Goran Ilić i dodaje: “Pisci amandmana su iz Mišljenja Venecijanske komisije i Saveta Evrope, zakona drugih država uopšte i međunarodnih dokumenata, uzimali delove rečenica i pasusa i tumačili ih izvan konteksta. Ili su ih jednostavno zanemarivali ne bi li skrojili tekst prema kojem će tužilaštvo biti zastupnik vlasti ili oruđe u rukama vlasti, a ne zastupnik javnog interesa i pravde.”

Pogledajte intervju

Koliko je sporan način “školovanja” budućih tužilaca u nekoj instituciji koja će biti zakonom određena?

Drugi problem jeste način ulaska u pravosudne profesije, naime predviđa se uvođenje tzv. institucije za obuku sudija i tužilaca kao prethodni i neophodan uslov za pristup pravosudnim profesijama, prvo stupanje na dužnost u sudu ili tužilaštvu. Tu odredbu iz radnog teksta Ministarstva mogli bismo da nazovemo “da se Vlasi ne dosete” jer govori o instituciji za obuku, a u suštini promoviše Pravosudnu akademiju kao jedini način ulaska u pravosuđe.

Najpre, nikako ne bi trebalo dovoditi u pitanje Pravosudnu akademiju kao ustanovu za obuku sudija i tužilaca, ali nema rezona da se zahteva obavezna obuka za najnižu funkciju, a ako se bira sudija ili zamenik tužioca najvišeg suda ili tužilaštva, čak i ukoliko ranije nije imao veze sa pravosuđem i, recimo, radio u privredi, obuka nije neophodna.

Goran IlićKao razlog za uvođenje Pravosudne akademije, odnosno obrazovne institucije, navodi se Preporuka Saveta Evrope koja se “na parče” citira, a da je pisac amandmana iz Ministarstva pročitao celokupan tekst Preporuke video bi da tamo piše da “zapošljavanje, premeštaj i unapređenje tužilaca” mora da se vrši u “skladu sa poštenim i nepristrasnim postupkom”, koji sprečava “favorizovanje interesa bilo kojih grupa”. Posebna obuka kao uslov za izbor u najniža javna tužilaštva mogla bi da bude “favorizovanje interesa” jedne grupe kandidata, polaznika Pravosudne akademije. Dakle, mnogo je verovatnije da je namera vlasti da se preko Pravosudne akademije uspostavi nova vrsta kontrole “podobnosti” ulaska u pravosuđe.

Treća stvar o kojoj treba voditi računa jesu odredbe koje po prirodi stvari nisu ustavna materija, a obrele su se u ovom tekstu i očigledno je ideja da se tužiocima uputi poruka kakva ih profesionalna sudbina čeka. Pre svega, mislim na odredbu o premeštaju i upućivanju, naime u radnom tekstu se kaže da javni tužilac može biti premešten bez svoje saglasnosti. Tako formulisana odredba zvuči kao neka vrsta pretnje iako međunarodni standardi govore da premeštaj i upućivanje moraju da se zasnivaju na jasnim kriterijumima i mora da postoji kontrola te odluke.

A pravo ministra da pokreće disciplinski postupak?

Takođe. Predviđa se mogućnost da ministar pravde pokreće disciplinski postupak protiv tužilaca i sudija, što je direktno oprečno mišljenju Venecijanske komisije. Štaviše, Komisija je pohvalila to što ministar pravde sada ne može da učestvuje u disciplinskim postupcima, ali prosto kao da su se tvorci amandmana trudili da sve standarde koje postoje u preporukama i mišljenjima relevantnih međunarodnih organizacija izbegnu ili ih tumače izvan konteksta.

Možete li to još nečim da ilustrujete?

Ima toga napretek. Recimo, u tekstu Ministarstva se kaže: “Pored ovih tendencija postoji suštinska razlika u shvatanju koncepta samostalnosti i nezavisnosti, kada se primeni na sudije i javnotužilačku organizaciju”. Smisao obrazloženja Ministarstva je da dokaže kako tužilaštvo ne bi trebalo da bude nezavisno, međutim ono što je izostalo jeste objašnjenje o kakvim tendencijama je reč u vezi sa tužilaštvom. Naime, u prethodnom pasusu dokumenta Venecijanske komisije koji je ovde citiran govori se da postoji tendencija nezavisnosti tužilaštva. To nije uneto u obrazloženje jer bi bio problem zašto mi odstupamo od evropske tendencije nezavisnijeg tužilaštva.

Drugi primer je ukidanje krivično-pravnog imuniteta tužilaca za koje se ne daje obrazloženje. Zbog čega? Zato što je suprotno brojnim mišljenjima Venecijanske komisije, čak i mišljenju koje je to telo dalo o ustavnim amandmanima Crne Gore. Ovo rešenje može da dovede do apsurdnih situacija; recimo, ako javni tužilac u završnoj reči tvrdi kako je dokazano da je okrivljeni izvršio krivično delo, on daje povoda da se protiv njega podnese tužba za uvredu! Ili, ako u optužnici tvrdi kako postoji opravdana sumnja da je neko izvršio delo, a sud vrati optužnicu na doradu ili odbije optužbu, onda bi zamenik ili tužilac mogli da odgovaraju za falsifikovanje službene isprave jer su u optužnicu uneli neistinitu sadržinu da postoji opravdana sumnja da je neko izvršio delo.

Pitam se kako će tužioci zaštititi društvo od kriminala kada ni sami neće biti zaštićeni od šikaniranja zato što rade svoj posao?

Često se ne razume zbog čega je važno da tužilaštvo funkcioniše van uticaja politike, nezavisno ili samostalno.

Goran IlićNezavisnost ili samostalnost nije privilegija tužilaca niti ona znači neodgovornost tužilaca za to kako rade svoj posao. Mnogo više to je pravo građanina – bez obzira na to da li je osumnjičen za krivično delo ili je žrtva krivičnog dela – da pred sobom ima nezavisnog profesionalca, tužioca koji će slobodno i na osnovu činjenica, a ne u strahu od šefa ili politike, odlučiti da li ima mesta pokretanju krivičnog postupka. Nezavisnost je važna i sa stanovišta prava na pošteno suđenje. Evropski sud za ljudska prava je to objasnio u više presuda, poput Kolevi protiv Bugarske. U slučaju Salov protiv Ukraine uzrok politički motivisanog suđenja bio je nedostatak nezavisnosti tužilaštva u Ukrajini.

Glavni problem u vezi sa radom tužilaštva, prema anketama sprovedenim među građanima, jeste nesposobnost tužilaštva da procesuira politički “osetljive” predmete, odnosno korupciju koja je po logici stvari povezana s politikom. Niko ne smatra da tužilaštvo nije sposobno da uspešno dovede do kraja predmet u kojem se sudi za teško ubistvo, međutim ako se u predmetu pojavi neki “budža”, makar i lokalnog značaja, nastaju problemi. Izvor nepoverenja javnosti u tužilaštvo, dakle, nije neefikasnost u suzbijanju svih oblika kriminala već samo korupcije. Uostalom, javnost Srbije je mogla da vidi da kada je tužilac nezavisan i ima snage da se suprotstavi svim oblicima kriminala, on ima podršku javnosti. Nedavno su desetine hiljada, a možda i stotine hiljada građana Rumunije demonstrirale u znak podrške tužiteljki Kovesi, podržavajući njen rad i pre svega spremnost da procesuira korupciju najviših zvaničnika te zemlje.

Tačno je da mnogi, čak i u stručnoj, intelektualnoj zajednici ne razumeju da nema samostalnosti i nezavisnosti sudstva ukoliko organ zadužen za pokretanje točkova pravde nije nezavisan, a to je javno tužilaštvo. Drugim rečima, ukoliko tužilaštvo ne pokrene ili ne zatraži pokretanje postupka u politički osetljivom predmetu, odnosno ukoliko takav predmet završi u fioci – nema ni sudskog postupka. Nezavisnost suda, dakle, potpuno je bespredmetna ako nema nezavisnosti tužilaštva.

Posebno što je na snazi tužilačka istraga?

Tako je. Uz to, treba reći da, prema međunarodnim standardima, nezavisnost nije rezervisana za sud već za organ koji vrši sudsku vlast; tužilac u istrazi prilikom zaključenja sporazuma sa okrivljenim ili u primeni instituta oportuniteta meritorno rešava krivičnu stvar, ima ulogu tribunala u tom postupku i samim tim za njega moraju da budu rezervisane garancije kakve ima sud kad meritorno odlučuje u krivičnom postupku.

Vaše udruženje je sačinilo predlog ustavnih promena u delu koji se odnosi na pravosuđe – ukratko, koje su ključne tačke? I ključne razlike?

Udruženje tužilaca Srbije, Beogradski centar za ljudska prava i JUKOM izradili su zajednički predlog budućeg ustavnog položaja javnog tužilaštva. Pošli smo od toga da je nezavisnost sudstva bezvredna bez nezavisnosti javnog tužilaštva. Predloženo je da se u bitnoj meri ublaži kruta nadređenost u javnom tužilaštvu jer ona sada osigurava da se pritiskom na jedno dugme, na tužioca koji je na vrhu, drži u vlasti celokupan sistem.

Sve starešine tužilaštava i sve tužioce uopšte biralo bi Veće tužilaca u kojem bi sedeli javni tužioci u većini. Članovi veća bili bi i predstavnici drugih pravosudnih profesija, ali i predstavnik nevladinog sektora. Članove veća koji nisu tužioci birala bi Skupština dvotrećinskom većinom. Nadležnost javnog tužilaštva trebalo bi da bude proširena i na zaštitu ljudskih prava, pre svega kroz mogućnost da se pokreću postupci pred sudom radi zaštite prava radnika ili drugih slojeva društva kojima je pravna podrška neophodna.

Učešće tužioca u zaštiti prava nije retkost u Evropi. U Portugalu javno tužilaštvo ima ovlašćenje da podnosi tužbe sudu u korist radnika i time zadobija poverenje javnosti.

Počeo je novi krug javne rasprave o predloženim amandmanima. Ima li naznaka da će se stavovi približiti iako je praktično Ministarstvo s jedne strane, a sa druge svi.

Uvek verujem u tu nedovoljno ispitanu mogućnost da je kompromis moguć, mada sam tok javne rasprave ne upućuje na to. To je kao simulacija javne rasprave, čini se da se već zna kakav će tekst amandmana biti.

Ako nešto može da zastavi tu tendenciju politizacije, to je činjenica da su amandmani suprotni stavovima međunarodnih organizacija.

Predlozi struke, kritike politike

Sudijska i tužilačka udruženja i struka upozoravaju da je predlog korak nazad u odnosu na kritikovanu reformu iz 2009. Koliko tome doprinosi činjenica da vrhovnog javnog tužioca bira Skupština, a biće član Vrhovnog saveta?

To je nije korak unazad već maraton unazad. Apsolutno da će na rad tužilaštva uticati činjenica da vrhovnog javnog tužioca bira Skupština, navodno na osnovu kvalifikovane većine, ali vidimo da se priprema neobičan postupak i da se ta kvalifikovana većina svodi na onu koju u ovom trenutku ima vladajuća koalicija.

Ukida se lična samostalnost tužilaca i zamenika jer postoji samo samostalnost javnog tužilaštva. U strogom centralističkom sistemu samo je Vrhovni javni tužilac samostalan jer svi ostali u tužilaštvu mogu da dobiju obavezna uputstva za postupanje. To znači da će ubuduće samostalan biti samo Vrhovni javni tužilac, koji za svoj rad odgovara politici i koji je neka vrsta političkog komesara, dok svi ostali, tužioci od karijere, nemaju samostalnost.

Kroz ovako određenu samostalnost samo će politika biti samostalna da čini šta joj se prohte sa tužilaštvom preko svog Vrhovnog tužioca.

Kada sam ugledao tekst amandmana setio sam se razgovora sa jednim poznanikom od pre nekoliko meseci. Na ulici i bez nekog povoda počeo je da mi priča o tome kako se protiv njega vode “montirani” procesi, kako sudije i tužioci postupaju po nalozima vlasti i tako redom. Pitao sam ga, budući da je u jednom periodu bio funkcioner tada vladajuće partije, da li je dok je imao uticaja u vlasti učinio nešto da pravosuđe bude nezavisnije i odgovornije? Moje pitanje ga je iznenadilo, tako da sam dobio neočekivan i iskren odgovor – “nisam”. Taj odgovor objašnjava mnogo toga. U Srbiji se političari sete nezavisnosti pravosuđa samo kada padnu s vlasti, do tada im pravosuđe pod kontrolom apsolutno odgovara. Čini mi se da su tvorci amandmana na isti način gledali na stvari.

“Lek” za pravosuđe

Da li je pravosuđe zaista loše u meri u kojoj to tvrdi politika, da li zaista nema odgovornosti u sudstvu i tužilaštvu?

Nema sumnje da bi trebalo jačati mehanizme odgovornosti u tužilaštvu, više puta sam rekao da su mnogi u pravu kada tvrde da zaslužuju bolji sud i tužilaštvo. Međutim, ukoliko je sada pravosuđe zaista u toj meri loše kao što tvrde, lošim je pravosuđe učinila politika, koja donosi pravosudne zakone i ima presudan uticaj na izbor sudija i tužilaca. Zato smatram da politički odgovornije pravosuđe nije “lek” za slabosti sadašnjeg pravosudnog sistema.

Poverenik bez posla?

Znači li ovo da ćete ostati bez posla kao Poverenik za samostalnost javnog tužilaštva?

Ovlašćenja poverenika su skromna, ali su istovremeno mogućnosti velike jer poverenik može i javno da ukazuje na situaciju kada je ugrožena samostalnost tužilaca, kako eksterno tako i od samih tužilaca koji pokušavaju da utiču na svoje kolege. Iznenadio me je broj prijava koje su građani i sami tužioci podneli, imali smo nekoliko javnih intervencija kojima smo kazali da je postajala bojazan da je izvršen politički uticaj, neki su poznati javnosti: slučaj gradonačelnika Valjeva i zamenika predsednika skupštine Mionice.

Kao poverenik trudio sam se da ukažem i na stvaranje utiska da tužioci funkcionišu pod uticajem sa strane. Jedan od takvih primera je afera Vulin; smatrao sam da javni tužilac mora da da razloge za odluku, budući da je javnost zainteresovana za to. I on je dao obrazloženje svoje odluke. To dvosmerno delovanje dalo je neke rezultate jer nisam ukazivao samo na uticaje spolja već i na situacije kad tužioci nečinjenjem ili odsustvom obrazloženja doprinose utisku da ne postupaju samostalno.

Poverenik za samostalnost nije neka posebna funkcija u tužilaštvu, za to se ne prima neka posebna naknada, to je samo pravo da se javno interveniše u slučajevima političkog ili nekog nedozvoljenog pritiska na tužioce. Međutim, ideja zaštite samostalnosti ukoliko amandmani Ministarstva ostanu u “životu” postaje besmislena jer poverenik neće moći da utiče ni u jednom drugom slučaju sem pokušaja uticaja na vrhovnog javnog tužioca. Imajući u vidu kako ga sistem postavlja, njemu takva intervencija neće biti potrebna.

Izvor: Novi magazin, Foto: Novi magazin / Đurađ Šimić

Poslednje vesti

Ilić: Nedopustiva praksa zvaničnika u slučaju Cvetkovića Ilić: Nedopustiva praksa zvaničnika u slučaju Cvetkovića Poverenik za samostalnost javnog tužilaštva Goran Ilić izjavio je da konferencije za novinare i izjave najviših državnih zvaničnika o tome do kakvih... More detail
Goran Ilić: Kako da tužilac vodi istragu protiv političara ako ga bira politika? Goran Ilić: Kako da tužilac vodi istragu protiv političara ako ga bira politika? Predsednik Udruženja tužilaca Srbije Goran Ilić navodi da aktuelni ustavni amandmani vode politizaciji pravosuđa i smanjenju nezavisnosti. Ako vrhovnog... More detail
Delegacija iz Kenije u poseti Udruženju tužilaca Srbije Delegacija iz Kenije u poseti Udruženju tužilaca Srbije Predsednik Udruženja tužilaca Srbije, dr Goran Ilić i potpredsednica Programskog saveta UTS, dr Marina Matić Bošković sastali su se sa delegacijom... More detail
UTSUdruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca je profesionalna, nevladina organizacija, koja za cilj ima afirmaciju i zaštitu položaja i ugleda nosilaca javnotužilačke funkcije i postizanje pravne sigurnosti, samostalnosti i nezavisnosti javnog tužilaštva.

Newsletter

Prijavite se za bilten Udruženja tužilaca Srbije