Pismo Dragane Petrov, nereizabranog nosioca javnotužilačke funkcije


Bečej, 3. septembar 2011.

Kada se slegnu euforije svih onih koji su „opstali“ u pravosudju, kada se suoče sa činjenicom da pravosudja zapravo nema, već da svoje pravosudne uloge vrše, zatvoreni u kazamat političkog razaranja legalizma, shvatiće da, zapravo oni uopšte nisu opstali, već da su upravo oni prave žrtve novog pravosudnog obesmišljavanja.

Mi, koji smo “otpali“, jer je procenjeno da smo nestručni, neosposobljeni, nedostojni, a zapravo samo neadekvatni za nepostojanje pravosudja, kada nas prodju ozlede i rane nanete nam „odstranjivanjem“, bićemo oslobodjeni i osećaćemo se časno. Vreme će i to veoma kratko vreme, dovesti sve stvari na pravo mesto.

Želim našim bivšim kolegama, koji nisu našli jednu reč podrške i zaštite za nas koji smo bili izloženi nezakonitom pogromu i koji su i sami u tome učestvovali, da poručim da se sete toga kada se suoče sa stvarnim činjenicama svoje „bitnosti“ u novom ne-pravosudnom sistemu.

Da se sete sa kolikom su, ne indolentnošću, već sa indignacijom i zluradošću nemo posmatrali ono što nije smelo da se dogodi, kada se budu suočavali sa stvarnim rezultatima u uspostavljanju pravosudne strukture za koju su se oni pokazali adekvatnim. Kada se osete zamorenim od toga što se od njih ništa ne traži drugo, do da budu činovnici i izradjivači, a ne kreatori i primenjivači prava.
   
Ne može se krenuti u kritiku onog što se naziva reorganizovanim pravosudjem, a de se direktno ne upre prst u sve kolege koji su ćutali, a bili su spremni i na mnogo gore, samo da je to od njih zatraženo. Ne može se, jer institucije ipak čine ljudi. Ne pripadam i mnogi od nas, koji smo pregrmeli sve ovo za godinu i po dana, ne pripadamo toj skupini i mnogi od nas, da su prošli u decembru 2009. godine, danas bi sigurno bili razrešeni, jer ne bi sve to mogli gledati i ćutati. Ne bi to mogli kao stručni, osposobljeni i dostojni tužioci. Zato moram da Vas upitam, bivše kolege – zar je moguće gledati u bezakonje i u oduzimanje osnovnih ljudskih prava, gledati i ćutati, a istovremeno biti na funkciji zaštite zakonitosti i progonu kriminala.

Zar je moguće to dvojstvo. Ne očekujem odgovor na ovo pitanje, jer ga svi znamo, pa stoga znamo i kakvo će biti pravosudje. Ali, duboko sam sigurna da se poslenikom prava ne može iznedriti iz tog grubog i pregrubog ćutanja. č†utanja, koje je toliko glasno odzvanjalo svojom sramotom. Ne može više ništa biti isto posle te sramote. Ja, posle toga, a sigurna sam i mnoge druge moje sadašnje nereizabrane kolege, da smo učestvovali u toj sramoti ne bi smo mogli mirno spavati.
   
Celokupna stručna javnost, pravno je osporila sve vezano za postupak reorganizovanja pravosudja. Nema tog kamena, čak ni najmanjeg koji nije pomeren i ne samo doveden u pitanje, već definitivno osporen u mestu na kome se nalazio. Sve je postalo ispretumbano, pa se pitam kakva je to reorganizacija i čega. Ne želim i nije potrebno da bilo koju reč kažem u prilog svih tih osporavanja. Ali, Vi drage bivše kolege imaćete sa tim posla u Vašem budućem radu. Moraćete da se nosite sa pravnim neregularnostima, a da istovremeno ustrojavate pravni poredak zasnovan na zakonu. Kako je to moguće učiniti i kako posle svega toga je moguće uložiti napor u nešto što je potpuno apsurdno. To će biti Vaš problem, za koji je i doajen našeg prava Valtazar Bogišić rekao da je nerešiv, jer „što se grbo rodi vreme ne ispravi“. A Vaš profesionalni i zadatak i nalog koji ćete svakodnevno dobijati od vlasti, biće upravo to, da grbo rodjeno večno ispravljate.

Težak je to teret za Vas, drage kolege i jako me podseća na Sizifovo guranje kamena na vrh brda. Bez obzira što možda nećete imati ni motiv da uspostavljate zakonitost, i što Vam to možda nije ni u krvi, takve ćete naloge ipak dobijati, jer država će tražiti makar minimum primene zakona. Kako ćete odgovoriti na te naloge, bivše kolege i kako ćete im se odupreti kada ste tako uporno ćutali u pripremama za takvo pravosudje. Sa svih strana izgubićete kredibilitet da ukažete na bilo šta, a pogovotovo onima koji su Vas doveli tu i za šta su za Vas zatražili to ćutanje. Možda ćete se tada setiti da je bilo mnogo lakše progovoriti onda kada ste mislili da je ćitanje zlato. Medjutim, posle tog ćutanja više Vas neće niko slušati, pogotovo oni koji su to ćutanje od Vas tražili.
   
Uvažene bivše kolege, sem časnih i hvale vrednih izuzetaka obraćam Vam se ovim putem, da znate da mi nereizabrani i dalje postojimo i postojaćemo, ali što je najvažnije u celoj stvari – postojali smo i sa Vama zajedno radili isti posao. Zapitajte se da li ste se u tom vremenu osećali bezbednije i što je važnije – dostojnije i dostojanstvenije.


U Bečeju, 03. 09. 2011.godine       

Nereizabrana zamenica javnog tužioca u Bečeju
                                                                         
PETROV DRAGANA